Љиљана Малетин Војводић и Драган Војводић су новосадски уметници који су почетком године боравили у Токију у оквиру програма размене „Кизуна“ који Фондација „Нови Сад 2021“ реализује у сарадњи са организацијом „EU–Japan Fest“ из Токија.
Креирајући везе („кизуна“ = „веза“) у виду сарадње, Фондација кроз овакве и сличне програме подстиче мобилност уметника из Новог Сада у циљу интернационализације градске културне сцене, повезивања локалних културних радника и уметника са партнерима из Јапана, да би за крајњи резултат овог типа размене настали заједнички културни и уметнички пројекти.
Шта за Љиљану Малетин Војводић значе резиденцијални програми, због чега их препоручује младим уметницима и какве утиске носи из Јапана, одговара овде:
„Интернационални резиденцијални пројекти у Шпанији, Португалији, Француској, Летонији, Норвешкој, Финској, Шведској и на Гренланду, у којима континуирано учествујем од 2006. године, представљају интегрални и незаобилазни део мог стварања. Управо ми је упознавање „Другог” и „Другачијег” пружило шансу да напишем десетак књига, од којих је свака инспирисана културом земље у којој сам боравила баш у уметничкој резиденцији. Тако је настао културолошки бедекер о Финској и Шведској, антологија норвешке књижевности, романи који се дешавају на Гренланду и у Рејкјавику, путописи о Португалији и Каталонији, имаголошки есеји о Паризу, мноштво новинских текстова и блогова о савременој уметности. Уз то, резиденције су биле шанса за лични развој, сарадњу и пријатељство са многим талентованим уметницима, од Исланда па до Јапана. Зато се надам да ће након нашег боравка у Токију, у оквиру „Кизуна“ програма, настати књига која ће мотивисати младе људе, а посебно новосадске уметнике да се крећу и путују; да се изолују од свакодневице и да упознају необичну земљу развијене технологије, дуге традиције и надасве пријатних и драгих људи са којима је било задовољство сарађивати на пројекту.“
Љиљанин супруг, Драган Војводић, визуелни је уметник који са ове резиденције, такође, носи позитивне утиске, а за младе уметнике, закључује овде, важно је: кретати се.
„Пројекти размене у САД-у и Јапану („Кизуна“) и резиденцијални пројекти у Исланду, Норвешкој, Финској, Шведској, Француској, Шпанији, Португалији, Хрватској и Чешкој („Plants AiR“) значајно су утицали на развој, како мене као личности, тако и мене као уметника; извршили су круцијалан преображај моје уметничке праксе и учинили ме препознатљивим на уметничкој сцени као уметника који делује in situ користећи своје богато егзистенцијално искуство. Данас се не може бавити уметношћу без комуникације са уметницима и са институцијама ван наших граница јер уметност све више постаје универзална и брише атрибуте локалног. Мобилност је незаобилазна у савременом добу; путујући и суочавајући се са Другим, јасније спознајемо себе и сопствену позицију у свету.“