У свом раду она брише границе између архитектуре, визуелних и сценских уметности, стварајући изложбе као просторне инсталације које нису само места посматрања, већ искуства кроз која се пролази. Текст, сценографија, светло, звук, видео и објекти у њеним пројектима преплићу се у јединствену, пажљиво компоновану целину. Др Моника Билбија студирала је архитектуру у Бањалуци, театролошке студије у Амстердаму и теорију драмских и аудио-визуелних уметности у Београду, а докторат из сценског дизајна одбранила је у Новом Саду. Добитница је Ерасмус Мундус стипендије Европске комисије, ауторка и коауторка бројних изложби и културних пројеката, као и књиге Филмске кустоске праксе: Из црне кутије у црну кутију белог кубуса. Тренутно завршава и другу докторску дисертацију у области архитектуре.
Њена способност да простор претвори у наратив чини је једним од кључних аутора мултимедијалног догађаја „Милева: Декодирање“, којим Нови Сад, као Унеско креативни град за медијску уметност, обележава 150 година од рођења Милеве Марић. У једној од највећих савремених изложбених целина у Србији, Челичани, обновљеном простору индустријског наслеђа у Дистрикту, више од сто учесника из осам земаља удружује различите уметничке, научне и теоријске перспективе. Програм је подељен у четири целине, које кроз међудисциплинарни приступ настоје да приближе сложеност Милевине личности данашњем посматрачу и отворе простор за емпатију, разумевање и ново тумачење њеног значаја у савременом тренутку.
Када говорите о „декодирању” Милевине личности, који је први код који сте морали да разбијете да бисте јој пришли као човеку, а не као митy или симболу?
Прво што је било неопходно да урадим јесте да разбијем тај осећај да „знам“ ко је Милева Марић. Људи често, на основу пар оскудних информација, помисле да имају право да формирају суд о нечијем животу, карактеру или мотивима. Ко је ко. Ко је какав. И зашто. Морала сам да одбацим ту илузију – да ми „знамо“ некога кога заправо не познајемо, да уђем у процес без предрасуда, без готових наратива. Тек тада, када сам све свела на голе чињенице, без мојих и туђих тумачења и интерпретација, постало је могуће прићи јој као човеку, а не као унапред обликованом лику из прича које су причали други. И тек тада сам дошла до шест кључних тема око којих се изложба и гради.
Изложба кроз шест тема гради портрет Милеве који се удаљава од наратива жртве или хероине. Како сте градили тај нови, нијансирани портрет?
Уместо да Милеву поново сместимо у биографске оквире, овде је намера била отворити простор у којем се њен живот може доживети као искуство, као кретање кроз унутрашње и спољне границе које обликују сваког човека. Сваког од нас. Полазиште изложбе, под симболичним називом „Прагови“, није била реконструкција њеног времена, већ оно што време чини човеку: притисак очекивања, тежина одлука, снага преданости, крхкост у односима, борба са телом и најзад истрајност. Милева је, у том смислу, универзална личност: жена која балансира генијалност и друштвене норме, љубав и рад, мајчинство и науку, снове и ограничења. Управо зато изложба не жели да реконструише њену биографију, него да изгради простор у којем се публика креће кроз оно што је Милева носила у себи.
А тај простор је изграђен у форми лавиринта. Лавиринт од шест просторија пројектован је као топографија унутрашњих стања – простор у којем је зид метафора, а препрека начин да се разуме емоција. Зидови су намерно ниски, високи само један метар: посетилац се кроз њих види и бива видљив. Та изложеност подсећа на рањивост, али и на чињеницу да су многе Милевине борбе биле борбе под будним оком других. Кретање кроз лавиринт захтева сагињање, пузaње, провлачење, пењање – све оно што симболички говори о напору који се не види када читамо биографије, али се осећа када живот захтева нашу упорност.
У том смислу, ово је једна врло архитектонска изложба где је простор, уз Милеву, главни лик. И тај лик има своју леву и своју десну страну. На десној страни се преиспитује оно што нам је дато: наше тело, наш карактер и воља, а на левој страни су односи које кроз живот градимо… односи са родитељима, са децом, са партнерима… Крај окупља интердисциплинарне гласове – психологе, историчаре, филозофе, психотерапеуте – који помажу посетиоцу да повеже лично и универзално, појединачно и друштвено. Њихове интерпретације нису судови, већ позиви на размишљање.
У којој мери сматрате да је Милевина прича данас универзална? Може ли савремени посетилац да се препозна у њеним изборима, страховима или унутрашњим борбама?
Идеја коју увек пратим када радим на неком пројекту јесте да ја нисам неко ко говори из позиције ауторитета, нити неко ко нуди коначне истине. Полазим из себе, али не из знања, него из емоције. Из питања: шта ја, као живо биће које осећа, могу да препознам, разумем и пренесем другима?
И када Милеву посматрам на тај начин – као личност, живо биће, људско биће у најосновнијем смислу – онда је универзалност њене приче неминовна. Иако не делимо исте животне околности, иста тела, карактере, искуства, односе или изборе, делимо унутрашње процесе: сумњу, страх, стрепњу, амбицију, притисак, губитак, потребу за признањем, за љубављу, за слободом. У тој равни, она је наш савременик.
Самим тим, посетилац се можда неће препознати у њеној биографији, али сигурна сам да се може и да ће се препознати у њеним борбама. У осећају да је разапет између очекивања и личне жеље. У страху да шта год уради неће бити довољно, да није довољан. У неправди која га понекад преплави. У напору да буде веран себи у свету који га вуче на све стране. У том смислу, Милевина прича данас није само историјска – она је емотивно универзална. Она је огледало у којем свако може пронаћи макар сенку свог унутрашњег искуства.
Ако би Милева могла да „уђе” у вашу изложбу, шта мислите да би јој се највише допало, а шта би можда волела да оспори?
Мислим да би јој се допао простор и место које сам створила. И то што није класична галеријска поставка. То место је направљено за њу, али и за свакога ко се у њему препозна. Верујем да би то ценила. Нисам сигурна колико би јој се свidele теме за које сам се на крају одлучила. Можда би неке од њих волела да ублажим, да прећутим, да заобиђем…
Да ли постоји „празнина” у њеној биографији која вас је посебно опседала, део који можда не може да се попуни, али може да се интерпретира?
Да. Постоји једна празнина која ме непрестано опседа: у којој мери Милева допринела раду свог супруга. И не само да ли јесте, него зашто нам је толико важно да то знамо. То питање нас увек враћа на друго, компликованије питање: шта уопште значи успех? И како се он мери? Потписом на научном раду? Да ли се вредност Милевиног живота мери присуством њеног имена у фусноти историје науке? Или се успех може мерити и другачије. Чињеницом да је била ту, да је својим радом, знањем, умом и присуством допринела формирању једног од највећих научних умова 20. века. Да је давала, и када то није било признато. Да је носила, и када се то није видело. Помагати другима, чак и када то значи да себе стављаш у други план, врхунски је чин – чин емпатије који стоји потпуно насупрот нарцизму. И у том смислу, Милева је за мене дубоко успешна. Јер она је успела у ономе што је најтеже: успела је као човек.
Када посетиоци изађу из изложбе, који „код” Милеве Марић желите да понесу са собом, као лични кључ за разумевање њеног живота, али и сопствених избора?
Мислим да најважније што публика може да понесе јесу интроспекција и рефлексија. Изложбу ћу сматрати успешном ако свако, бар на тренутак, застане, удахне, продише и дозволи себи да се врати у кључне тренутке свог живота – у одлуке које је направио, које су га обликовале, путеве којима је прошао, који су га мењали, преломне тачке које су га усмериле. Не да „погледа“ свој живот споља, него да га на тренутак изнутра изнова осети. Ако из изложбе изађете са осећајем да ваши кораци имају вредност – чак и онда када изгледају ситни, невидљиви или бесмислени – то ће бити довољно. Свако од нас се понекад нађе у безнађу, у сумњи, у страху да ништа што радимо нема смисла, да не оставља траг. Али, ако на свом путу успете да додирнете макар једну особу и да при том останете човек и останете доследни себи, својим вредностима – ваш пут је имао смисла. Једна особа је довољна. Јер говоримо о једном животу, а живот, по себи, јесте свет и јесте спектакуларан, посебно у тим тихим тренуцима у којима једни друге успемо додирнути, у којима се препознајемо. То су ти тренуци у којима се рађа заједништво, пријатељство, солидарност, емпатија. Осећај да нисмо сами и да се смисао често рађа управо у ономе што једни другима пружимо.
Ко је Милева заправо, по вашем мишљењу?
Не верујем да ико може са сигурношћу рећи ко је Милева „заправо“. Можемо јој прићи, можемо је наслутити, можемо је покушати разумети, али не можемо је заокружити једном реченицом. За мене је Милева пре свега људско биће. Истрајно биће пуно воље, бистрине и храбрости. Попут цвета који никне из пукотине у бетону. Биће које је носило велики дар и велики терет. Жена која је покушавала да буде и научник, и мајка, и партнер, и сопствена особа, у времену у којем је већ и једно од тога било превише. У мојим очима она је и изузетна и рањива; и амбициозна и повучена; и нежна и непопустљива. Неко ко је хтео много, могао много, али се нашао у свету који није умео да прими све што она јесте. У свету који једноставно није био спреман. И ако бих је морала свести на једно, свела бих је на храброст, јер за њен живот и њене одлуке требало је петље. Милева је имала петљу, није била кукавица, а зна се: „кукавичлук је најстрашнији од свих порока”.
Ауторка: Милана Милованов
Фото: приватна архива