„Покушавали су да изгледају као да имају мање од 65 година како би могли колико-толико да прошетају. Облачили би одећу јарких боја, пустили косу и ставили велике наочаре за сунце. Драган није више могао да издржи да буде у стану, па је седео у колима испред зграде, слушао музику, свирао гитару, иако га је полиција посматрала, он није кршио забрану кретања”, ово је само један део читаве приче пројекта #seNiorStakeover, који ће публика имати прилику да види и чује у оквиру кратког филма, 1. октобра, на Међународни дан старијих особа, на Фејсбук страници Културне станице.
Пројекат удружења Културни кутак „Неговање традиције у Војводини” обухвата дигитални наратив којим се приказује како су се старији суграђани/ке снашли у периоду ванредног стања, изолације и полицијског часа. Десеторо сениора/ки из Удружења пензионера „Сениори” из Новог Сада, од којих је већина укључена и у активности Новосадског волонтерског сервиса, кроз низ драмских радионица креирало је кратке личне приче на тему изолације.
Како је изгледало снимање, шта је било најзабавније, а шта врло емотивно, колико уметност и култура разбијају предрасуде и утичу на социјално и друштвено стање, испричале су нам Олга Ковач, оснивачица Културно-уметничког друштва пензионера и једна од покретача Удружења пензионера „Сениори” и Бранка Бајић, драмска педагошкиња, глумица и ауторка пројекта, који је реализовала са позоришним и филмским редитељем Филипом Марковиновићем.
Хајде, за почетак, да објаснимо како је изгледало то снимање? Како су старији суграђани/ке реаговали и како су се снашли?
Олга: Сви су били срећни и задовољни што су опет заједно у акцији. То су особе које су и раније радиле на пројектима драмске секције. Сама припрема, вођена глумицом Бранком Бајић, била је инспиративна и једно ново искуство. Сви су се лепо снашли и забављали на снимању.
Бранка: Прва фаза пројекта, пре самог снимања, подразумевала је низ драмских радионица са групом сениора/ки, које су имале за циљ упознавање и успостављање поверења групе, креирање прича сваког учесника/це, као и основне вежбе јавног говора и наступа. У тој првој фази смо заједнички дошли до прича и до локација снимања за сваку причу. Некога смо снимали у стану, некога на викендици у природи, некога у колима. Хтели смо да забележимо да апсолутно није исто бити затворен у кући са великим двориштем на Фрушкој гори и у стану на последњем спрату усред града. У геронтолошким центрима корисници су потпуно изоловани месецима. Ова група сениора/ки, с обзиром на то да су сви чланови КУД-а, има искуство јавног наступа па није било треме, нити потребе за већим бројем понављања, али ми се чини да им је било јако важно што их неко уопште пита да јавно проговоре о овој теми и да поделе делић свог приватног живота.
Претпостављам да такво снимање изазива бројне емоције код свих који учествују у њему, од суза до смеха. Шта је можда било најкомичније, а шта најемотивније?
Олга: Свакако да је било прегршт емоција. Слатко смо се насмејали причама оних спретних, храбрих, који су ипак излазили да удахну ваздух – живот. Њихова домишљатост и креативност су изазивали буру смеха. Само сећање на време проведено са забраном изласка из места становања – око 55 дана, код већине је оставило ружна сећања, тугу и жељу да се то никада не понови. Да, тужни су били описи потпуног безнађа, страшне усамљености, изопштености из друштва, без загрљаја и пољупца чланова породице и пријатеља. Близак контакт са другом особом, загрљај и пољубац су веома битни, пружају позитивну енергију и сазнање да је некоме стало до тебе, а и јачају имунитет.
Бранка: Током радионица, причали су ми да су неки од њих током изолације, да би „преварили” систем, покушавали да изгледају као да имају мање од 65 година како би могли колико-толико да прошетају. Облачили би одећу јарких боја, пустили косу и ставили велике наочаре за сунце. Драган (чућете га и у видеу), није више могао да издржи да буде у стану, па је седео у колима испред зграде, слушао музику, свирао гитару, иако га је полиција посматрала, он није кршио забрану кретања. Те мале пркоси и „победе над системом” јесу духовите, али су свакако помогле људима да живе и преживе. Као најемотивнији део издвојила бих причу и ситуацију у којој се у току изолације, на друштвеним мрежама, појавила „акција” – ухвати пензионера (позивање људи да пријаве старије суграђане ако их виде напољу у њима недозвољено време). То је изазвало на друштвеним мрежама салву смеха и комике, а питајте пензионере да ли је њима то било смешно.
Идеја је да видео буде објављен 1. октобра, на Међународни дан старијих особа, односно да они тог дана заузму дигитални простор. Да ли се данас можда претерује у тим предрасудама да постоји јаз између старијих генерација и модерне технологије?
Олга: Један број старих лица не уме да користи савремену технологију. Један део користи знања чланова породица па их они обавештавају и показују новости из сфере њихових интересовања. Број оних који у потпуности знају да користе дигиталну технологију је заиста мали.
Бранка: Предрасуде према старијима су бројне, испреплетане и извиру једна из друге. Тако и дигитална неписменост старијих полази од предрасуда да су сениори/ке слаби и беспомоћни, да је њихово време прошло, да су физички и ментално спори, као и да су неспособни за рад и да не заслужују здравствену негу. Свако, без обзира на старост, има право да остварује основна људска права, води достојанствен и самосталан живот и учествује у друштвеном и културном животу. Борба против дискриминације и злостављања старијих особа укључује борбу против „ејџизма” као структурног фактора стереотипизације (дискриминација на основу животног доба назива се ејџизам; термин потиче из енглеског језика и речи „age” (ејџ), која значи доба или узраст). Од бројних табуа које имамо у друштву, старост и смрт су једни од највећих. Чућете у видеу Славицу, која нам говори о једном истраживању које је својевремено, као психолог у Геронтолошком центру, спровела са корисницима центра. То истраживање пропитује један велики табу везан за старост, а показало је да старији у великом проценту и даље имају вољу и да су заинтересовани за љубав, љубавне односе и секс. Људска права старијих особа морају бити заштићена. Поодмакла старост сама по себи никада не би требало да буде критеријум за искључивање особа из специјализоване здравствене заштите или друштвеног живота. Ова група сениора/ки коју ћете видети у видеу је група активних и образованих људи. У овој колатералној штети ипак примећујемо и неке позитивне аспекте борбе људског духа са самоћом и изолацијом. Видећете у видеу Мићу који је цео период изолације седео и правио заштитне маске на својој шиваћој машини. Или Маријану, која је савладала коришћење свих друштвених мрежа током изолације. Љубицу, која активно пише и слика. Славицу, којој помажу ручни радови. Милву, којој је супруг све време пензије огромна подршка. Даницу и Сабрију, које су за три месеца научиле да свирају хармонику и тамбурицу. Градимира, коме је у изолацији помогла – мотика.
Шта добијамо управо тиме што ће се њихов глас чути на друштвеним мрежама где је ипак и даље претежно млађа популација?
Олга: Наше очекивање је да ће се приказивањем видеа на друштвеним мрежама променити стереотип младих о нама. Да ће схватити да смо ми још увек заинтересовани, а и способни да се укључимо у многе друштвене активности. Да схвате да позне године живота не смеју бити разлог да забораве да ти старији постоје и да могу, а и знају, много тога – да стану са њима раме уз раме у одређеним активностима. Млади треба да схвате да ће и они врло брзо, неће ни схватити колико, такође бити стари и у овој ситуацији.
Бранка: Сматрали смо важним да приче из изолације сениора/ки треба да чује шира популација, и млађа и старија. Такође, идеја је била и да укажемо на стереотипе који се везују за старост. Старији су хетерогена друштвена група и међу њима постоје бројне разлике. Изабрани сениори/ке у овом пројекту су, на неки начин, носиоци промене устаљене слике о старијима. Старост треба препознати као време различитости, као и било које друго доба. Један од начина да се то постигне, јесте да се преиспита и подстиче реалистично приказивање старења у традиционалним медијима, друштвеним медијима и круговима за доношење политика. Мислим, пре свега, на стереотипну слику – старих погрбљених са штапом, али и на, рецимо, слике у часописима који циљају на старије људе, где су наглашене слике „успешног старења” и гламурозног начина живота који је, наравно, финансијски недостижан за многе. Такође, примећујемо да Фејсбук све више постаје мрежа старијих. Верујемо да ћемо и кроз њихово дељење видеа на мрежама, утицати и на ширу старију популацију, која у извесној мери „верује” у наведене стереотипе, као и на младе.
Читав пројекат заправо има за циљ да истакне њихов положај. Хајде мало да се бавимо статистиком, шта кажу званични подаци када говоримо о положају старијих лица?
Олга: У Србији је око 1,89 милиона старијих од 60 година. Већи број има примања испод минималних или живе од социјалне помоћи која је недовољна. Један део старих нема никаква примања јер немају године за одлазак у пензију или никада нису радили. Положај старих лица није онакав како би требало да буде. Они су радили и градили ову земљу. Заслужују већу бригу него што је добијају. Чињеница је да су скрајнути из друштва и живота од своје породице, а и од друштва, нажалост, у највећем броју.
Бранка: Старосни профил нашег друштва се брзо мења. Република Србија једна је од најстаријих земаља у свету. Проценат особа преко 65 година ће износити најмање 22 одсто до 2030. године, што је скоро један на четири становника. Упркос овим дубоким променама старосне структуре нашег друштва, „ејџизам” је још увек распрострањен, а стереотипи и ставови према старењу и старијим људима су махом негативни. То може нанети штету појединцима на два начина: прво, када стереотипи резултирају предрасудама и дискриминацијом, која се може искусити и директно и индиректно; друго, када стереотипи обликују начин на који мислимо и осећамо старост и наше сопствено старење. Ти стереотипи и ставови се обликују, одражавају и репродукују и на језику који користимо, како у нашем свакодневном животу, тако и у контексту медија и јавне политике. Наративи који промовишу старост као период неизбежног пада и старење друштва као кризу и супротстављају генерације у борби за ресурсе и моћ, сигурно да погоршавају ова питања и проблеме. Морамо овоме да се супротставимо. Сматрамо уметност и позориште као једним од могућих начина за јавно иступање и заговарање друштвених промена.
С обзиром на то да су мере биле различите од државе до државе, а можемо рећи да су код нас биле доста стриктне, у смислу да су најстарији суграђани најдуже били у изолацији, како они то посматрају? Какве последице то може оставити по њих и њихову психу?
Олга: Тужни, изненађени и повређени. Бити у потпуној изолацији скоро два месеца је веома тешко за старе. Они су навикли да обавезно, из здравствених разлога, шетају ујутру и увече. Да се друже са пријатељима и породицом. Да имају „слободу” да, када то пожеле и могу, изађу из свог стана, време напољу користе по свом избору. Последице овог затварања су већ видљиве. Један број старих после тога никада више неће изаћи јер су изгубили физичку кондицију, један број због страха који су добили гледајући свакодневно „струку”. Пуно их је у депресији са погоршањем основних хроничних болести, јер за време короне нису могли да оду код својих специјалиста, пошто они не примају редовне хроничне болеснике. Потпуни увид у последице имаћемо наредних година.
Бранка: Врло слично је било у већини земаља и већина је имала сличан двојаки проблем – смислити начин како заштитити старије грађане/ке и најосетљивије од смртоносних случајева коронавируса, а не држати их у бескрајним месецима изолације. У кратком року су морале да се донесу хитне одлуке како би се зауставило ширење вируса и спречиле заразе људи. Владе и одговорни актери у здравственим установама оставили су мало времена за консултације са саветодавним телима или припремну комуникацију са погођеним најугроженијим особама. Међутим, доносиоци одлука знају колико су ови процеси важни да би се задовољиле потребе људи и задржала њихова подршка и разумевање. Једно време се чинило да је пандемијска криза све старије особе претворила у беспомоћне, зависне, неуке грађане, терет за друштво. Ово се не сме поновити. Посебна рањивост старијих особа на Ковид-19 не може постати изговор за реторику која их омаловажава. Промовишемо оснаживање старијих и позивамо на учешће старијих грађана, чинећи их активним делом друштва, посебно у одлукама које утичу на њихов живот. Немачка Академија наука је у априлу објавила занимљиву студију која упозорава и противи се раздвајању одређених друштвених група ради „сопствене заштите” због психолошких утицаја које њихово инфантилизовање може имати. Чућете у нашем видеу, сениори/ке осећају и говоре баш о томе како су ван своје воље сегрегисани и одузето им је право самосталног процењивања и одлучивања.
Колико овакви пројекти и на који начин могу да допринесу значајним променама? Колико кроз уметност и културу заправо можемо променити нека социјална стања?
Олга: Могу помоћи и то много. Прво да се промени небрига младих за своје старије – деце за родитеље. Да се врати стара српска породица као језго друштва и живота, да држава више пажње посвети старима. Организовање старих у оквирима културно-уметничких друштава, као и свих осталих културних дешавања у многоме ће поправити квалитет њиховог живота.
Бранка: Уметност и позориште могу да тргну особу из сна, из дремежа, из менталне летаргије – како год називали позицију несвесног живљења, освешћујући њен/његов друштвени и други положај, будећи је/га на акцију. Ангажована уметност може да укаже на одређени друштвени проблем и у комбинацији са другим ангажованим друштвено-политичким средствима, организацијама, институцијама може да утиче на друштвени систем и да га мења. Задатак ове уметности којом се бавимо јесте да буде стално витална, да је стално релевантна, да увек пропитује и да је у контакту са савременим тренутком и друштвом. Радећи различите позоришне пројекте последњих 15-ак година са различитим групама, неретко сретнем неког учесника/цу после много година који кажу „Хеј, колико је мени значило оно што смо радили, да схватим то и то, да осетим то и то”. Позориште мења, јер позориште говори истину. Па иако само једне очи у публици увиде истину, како је говорио Гротовски, промена је значајна. Ја и даље верујем у то.
Овај пројекат један је од 42 пројекта који су добили средства на Јавном конкурсу локалним уметницима и удружењима, у оквиру пројекта „Уметници. Сад!” који има за циљ јачање локалне културне сцене, подизање њених капацитета кроз мрежу културних станица.
