Рана историја Новог Сада није сасвим позната. Археолошка истраживања показују да је град, на простору Петроварадинске стене, још у палеолиту био насељен и да је представљао место сусрета бројних култура и народа. Поред Римљана ту су били и Гепиди, Хуни, Авари, Словени, Германи, Мађари, Византијци и Турци.
Уколико се пак држимо непобитних чињеница тј. модерне историје града, Нови Сад се помиње као веома млад град – према историјским списима постоји тек нешто дуже од триста година. Наиме, почетак модерне историје Новог Сада везује се за 1687. годину, када Хабзбуршка монархија преузима дотадашњу превласт над просторима Бачке и већег дела Срема од Османлијског царства.
Када говоримо о постанку Новог Сада, морамо свакако кренути од изградње Петроварадинске тврђаве, утврђења на десној обали Дунава, која је започета 1692. године. Петроварадинска тврђава је служила као брана, уколико би дошло до поновне најезде Турака. У њеном залеђу, на левој обали Дунава, две године касније почело је да израста насеље које су махом настањивали војници, трговаци и занатлије. Ово насеље се у току следећег века све више развијало – посебно се развијала трговачка и занатска делатност, а становништво које га је чинило бивало је све разнородније (ту су били Мађари, Немци, Словени, Јевреји, Цинцари итд.). Насеље је добило назив Петроварадински шанац. На настањивање овог насеља је утицала свакако и Прва велика сеоба Срба под вођством Арсенија Чарнојевића, која се одиграла 1690. године.
Године 1747. између несрпских и српских становника насеља постигнут је споразум о уређењу будућег ослобођеног града; грађани жељни слободе су успели 1. фебруара 1748. године да се изборе да град постане слободна краљевска варош. Уз финансијски откуп од 80.000 форинти у сребру богати трговци и занатлије издејствовали су од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града, и дали су му назив Нови Сад, односно Неопланта (латински), Uj-videgh (мађарски) и Neu-Satz (немачки).
