Завршена је конференције „Градимо културу волонтирања“ у оквиру које је одржано 4 радне групе на којима се разговарало на теме: промоције и развоја културе волонтирања, закон и правни оквир волонтирања, како организовати волонтирање у институцијама и иновативне праксе у волонтирању.
Конференција је допринела да организатори волонтирања из целе Србије размене искуства, добију актуелне информације и разговарају о иновативним праксама у овој области. Следе закључци рада ових радних група.

1. Промоција и развој културе волонтирања

• Иако волонтирамо није да само дајемо, заузврат увек нешто добијамо без обзира да ли свесно то очекујемо или не
• Основне дијалошке групе које треба имати у фокусу, не само код креирања плана промоције неког појединачног догађаја, већ и код промовисања културе и мисије волонтирања су: сами волонтери које желимо да привучемо, доносиоци одлука и неформални лидери мишљења.
• Волонтери треба да су свесни да при свакодневној (не)формалној комуникацији шаљу заправо поруке о волонтирању – оне увек треба да буду едукативно оптимистичне – градимо културу волонтирања и појашњавамо своју мотивисаност
• Поруке којима комуницирамо морају бити пажљивије креиране – циљане и да увек носе један од мотива због којих људи најчешће волонтирају
• Поруке које креирамо према медијима морају бити интересантне, интригантне, не само најаве већ пре свега промоција самог садржаја и циљева неког догађаја
• Комуникација свих организованих облика волонтирања треба да има сталну динамику – чак и када нема догађаја за које ангажујемо волонтере, ми треба да одржавамо атмосферу активизма: стављамо постове о активностима других волонтерских центара, позивамо на едукацију, на размену идеја и мишљења…
• Планом промоције волонтерства креирамо ланац вредности које делимо

2. Закон и правни оквир волонтирања

• Радна група је изнела да је идеја о доношењу Закона о волонтирању кренула са иницијативом „Извор“ 2004. године. Предлог тог Закона је имао подржавајуће елементе и предвиђао је волонтирање као општу друштвену делатност на користи свих грађана земље.
• Закон из 2010. године је од стране радне групе процењен као „упетљавање“ волонтирања у административно бирократске чворове, превише нормиране за развој волонтирања. Такође, Закон је процењен као ствар која финансијски и временски црпи организације и у таквој поставци нема правих ефеката волонтирања и убија се жеља за волонтирањем.
• Примена и пракса спровођења Закона о волонтирању се оцењује као „приморавање“ пре него укључивање у различите секторе својом вољом и својом жељом. У недостатку других формалних опција, велики број младих се окреће „волонтирању“ као опцији да се приближе свету рада и запошљавања.
• Радна група оцењује да Закон треба релаксирати, олакшати процедуре за регистровање и рад са волонтерима.
• Потребно је направити јасан отклон од активности које су у сфери рада и запошљавања попут стажирања и приправничког стажа. Велика је нејасноћа и збуњивање у јавности око ових појмова које се неправедно поистовећују са волонтирањем.
• Радна групе препоручује интензивнију примену на локалном нивоу попут примера Општине Звездара.
• Вредносна поставка волонтирања у најширем смислу је нешто на чему треба активно радити на свим нивоима и код свих узрасних група.

3. Како организовати волонтирање у институцијама

• Радна група „Волонтирање у институцијама – изазови и проблеми” разматрала је разлоге проблема и видљиве последице који се развијају у области волонтирање у институцијама. Представљено је дрво проблема. На тај начин, сликовито и графички представљени су изазови и проблеми у овој области.
• У корену проблема прво шта су учесници навели је законски оквир. Актуелни Закон о волонтерском раду је документ који више спутава, него оснажује организације и институције да ангажује волонтера. Нејасна структура и компликована процедура Закона одбија институције да отпочне формирање волонтерских програма.
• Непостојање волонтерских програма у институцијама. Институције немају можда вољу, идеју или иницијативу да организују волонтерске програме или једноставно немају сазнање, механизам или алат како да организују волонтерске програме.
• У нашем окружењу делују развијени стереотипи и предрасуде о волонтерском раду. Искривљена слика о волонтерском раду: „то је рад за џабе!” спутава институције да креирају волонтерске програме. Ова проблематика има двоструко гледиште. Прво, ангажују се стажисти, приправници и млади стручњаци који по законској норми морају да ураде приправнички стаж како би добили лиценцу у својој области и тако даље тражили запослење. Друго гледиште односи се на константно обезвређивање волонтерског рада јер је то бесплатан и добровољан рад. У нашем друштву још увек није развијено позитивно сагледавање волонтерског рада као гледиште већине у свом систему вредности.
• Када се волонтери и појаве у институцијама, није довољна мотивација, не садржавају се дуго, можда немају довољно ентузијазма како би волонтери осетили да припада тој организацији или институцији. Непостојање осећаја припадности може бити и проблем али и последица свега претходно наведеног. Осећај припадности учесници су дефинисали да се волонтер осети прихваћено, да слободно користи ресурсе организације или институције, да делује слободно, даје иницијативу и одговорно ради свој посао.
• У „корену дрвета” препознате су следеће последице: да и даље постоји велико незнање о волонтерству, да не постоји довољно јасно дефинисаних волонтерских програма, описа послова и слаба је видљивост волонтерских програм (ако постоје).
• Правци у решавању ових проблема препознати су у креирању другачијег система вредности у друштву, подстицању развоја волонтерске културе и умрежавању и тимском раду свих институција и организација које препознају ову потребу.
• Посебна вредност у области волонтирања у институцијама дата је подршци локалне заједнице и активности појединца – волонтера. Подршка околине и иницијатива волонтера су кључни аспекти у подстицању развоја волонтирања у институцијама.

4. Иновативне праксе у волонтирању

• Једна од иновативне праксе која се користи у волонтирању јесте волонтирање на основу друштвеног корисног рада- васпитни налог, који подразумева волонтирање људи који издржавају казну у затворима који имају учешће у волонтирању.
• Затим још један вид иновативне праксе јесте онлајн волонтирање које подразумева мапирање волонтера, где волонтери тацно знају којој институцији као и у ком граду су потребни за волонтирање. Један од најчешћих облика овог онлајн волонтирања јесте волонтирање и помагање мајкама које су се породиле и то представља веома користан вид волонтирања, јер оне када увиде колико њима помажу волонтери у времену кад им је помоћ потребна, оне саме после постају волонтери и ово је вишеструка корист волонтирања.
• Потом смо се осврнули на појам банка времена која подразумева да се један од волонтера обуци, тј. да прође одређену радионицу и стекне одређене вештине, па самим тим након обуке враћа се у своју локалну заједницу или организацију и њима презентује све сто је научио, самим тим док преноси своје стечено знање он преноси у исто време на радионици коју похађају око 20 особа и самим тим добија се уштеда времена од око 20 сати које би се потрошило да је свакој особи појединачно причао о обуци коју је похађао.
• Један од изазова са чиме се суочавамо јесте праћење и вођење волонтера и програма као и квалитативни индикатори, као и недовољна информисаност о волонтирању (то можемо решити креирањем приручника/књижице како би други људи били висе упућени)
• Други изазов јесте како анимирати младе да волонтирају:
– добијање папира/потврде да су похађали одређену радионицу или семинар
– стицање квалитетних едукативних и креативних вештина на радионици или семинару
– организовати трибине како би они знали шта „имају“ уколико волонтирају
– укључити и друштвени сектор у волонтирање

• Имати на уму и стално истицати како волонтер постаје „локални херој“ и да имају прилике да испричају своју причу, зашто они волонтирају.