Добитница најпрестижније награде Откриће године у области класичне музике, Лана Зорјан, својим талентом и изванредним извођењем одушевљава публику широм планете. Са само четири године, Лана је први пут узела виолину у руке, а њена посвећеност и љубав према музици одвели су је на најпрестижније светске сцене. Новосадска публика ће имати прилику да слуша Лану Зорјан уз Војвођански симфонијски оркестар, под диригентском палицом Максимилијана Хаберштока, на отварању седмог Калеидоскопа културе, 5. септембра у 20. 30 часова. Њен наступ на Свечаном отварању Калеидоскопа културе, традиционалном концерту класичне музике на Корзу претвориће Булевар Михајла Пупина у позорницу под ведрим небом.

У сусрет концерту, поразговарали смо са овом талентованом виолинисткињом, те вам откривамо како су рад са најпрестижнијим уметницима и освојена „International Classical Music Award“ обликовали њен уметнички израз, али и како се припрема за спектакуларан наступ у срцу Новог Сада.

Виолину свирате од раног детињства, те нас на почетку овог разговора интересује шта вас је инспирисало да се бавите музиком и како је ваша љубав према виолини еволуирала током година?

Потичем из породице музичара, па је самим тим виолина одувек била веома присутна у мом животу. Моја мајка је професор виолине, отац оперски певач, дека са мајчине стране етномузиколог, а са татине бивши тубиста и хармоникаш у војном оркестру… Мада, интересантна чињеница је та да је виолина била искључиво мој избор. Мајка је желела да свирам клавир, а тата није имао неку огромну жељу да свирам било који инструмент. Виолина ме је једноставно одувек привлачила. Не знам конкретно шта ју је толико издвојило од осталих инструмената да мала Лана од три године изрази жељу да свира баш виолину. Да ли је у питању њен племенит али опет разноврсан тон, угледање на мајку и њене ученике или нешто друго… али од момента када сам први пут узела виолину у руке и произвела прве тонове (који су тада били већински шкрипање) заволела сам да свирам. Љубав према самом инструменту се развијала све обимније и на више нивоа како сам и ја одрастала и почела да сазревам као особа. У почетку је, наравно, свирање за мене била игра, а сада на виолинизам гледам као изразито значајан део мене без кога једноставно не бих била ја. Рекла бих да сам у последњих годину дана драстично емотивно сазрела, што је наравно и довело моје свирање на нов ниво. Различите ситуације из мог приватног живота су значајно повећале дијапазон емоција, што се чује и у мом свирању. Моја љубав за овим магичним инструментом ће заувек расти, па тако и ја уз њу.

Као најмлађа студенткиња Академије уметности у Новом Саду, како видите своју улогу у инспирисању младих уметника који можда још увек трагају за својим гласом и местом у свету класичне музике?

Као млади уметник у развоју, мени је неизмерна част ако могу да инспиришем некога. Свет класичне музике није лак, као ни свет било које друге професије, али је истински прелеп и посебан. Заснива се на великој љубави према уметничком стваралаштву које има мноштво грана. На неки начин, кроз било коју од њих, имате прилику да помогнете или усрећите некога. Независно од тога да ли сте на сцени као солиста, камерни свирач, оркестарски свирач, диригент, корепетитор…или иза ње као професор, асистент, ментор… све ове професије су неопходне зарад опстанка света класичне музике, што мислим да је један од аспеката који га чини посебним. Ја имам још много да учим и жељна сам знања и усавршавања. Тим речено, наставићу да улажем пуно континуираног труда и рада како бих једног дана можда имала ту истински прелепу част да будем инспирација некоме.

Сарађивали сте са бројним оркестрима широм Европе. Како се разликује искуство свирања као солиста са различитим оркестрима?

Свако искуство на сцени је нов изазов и пре свега привилегија. Свирање са оркестрима је заиста магично јер више не постоји то „ја” у наступу већ „ми”. Десетине људи заједно праве музику, чине нешто прелепо. Тим речено, свако искуство свирања са оркестром је уникатно и нова предивна авантура. Наравно да се сваки концерт разликује, али постоји нешто заједничко сваком концерту са оркестром, а то је тимски рад. Из сваког искуства покушавам да научим што више како бих из њега изашла као унапређна виолинисткиња, а још битније, боља особа. Имам неколико концерата као солиста са различитим оркестрима у наредних неколико месеци и могу да кажем да се изразито радујем сваком од њих и да ћу се потрудити максимално да испуним очекивања свих, а најбитније да уз оркестар креирам нешто лепо што ће, надам се, улепшати дан слушаоцима.

Како је рад са Стефаном Миленковићем утицао на вашу уметничку визију и стил? Да ли постоји одређени тренутак из вашег рада са њим који сматрате прекретницом у вашем музичком развоју?

Рад са професором Стефаном Миленковићем је за мене велико остварење сна. На професора сам се угледала од раног детињства и заиста сам изразито захвална за привилегију да учим од њега. Наш први час је био на пролеће 2021, и од тада сам сваког лета на његовом Мастеркласу тј. Институту. Од октобра 2023. сам званично његов студент, што значи да од тада радимо много интензивније. Кроз ове три и по године сам у свакој прилици научила јако пуно и сваки моменат се може узети за неку врсту прекретнице с обзиром на напредак после буквално сваког часа. Можда је највећа баш тај октобар 2023, када сам постала његов студент на Академији Уметности у Новом Саду.

Након што сте освојили престижну награду „International Classical Music Award“ за 2024. годину, на који начин овај успех обликује вашу уметничку каријеру? Како се носите са новим очекивањима и одговорношћу која долази с оваквим признањем, и на који начин вас то мотивише за будуће пројекте?

Од јануара, када је званично широм света објављено да сам добитник ICMA награде, мој живот се потпуно променио. Ја искрено и даље не могу да верујем да сам уопште номинована за награду, а победу заиста ни у сну нисам очекивала. Добила сам понуде за бројне значајне концерте и сарадње, али награда није променила само моју каријеру већ и мене као особу. Од момента када је објављено да сам добитник, мој живот подразумева много више дешавања и обавеза него раније и у почетку је заиста било напорно. Наравно, изразито велика орговорност долази са овом наградом, јер сада на сцену излазим као добитник ICMA награде за откриће 2024. године. Самим тим то драстично повећава очекивања слушаоца, али још више моја лична очекивања. Она ме мотивише да у сваком моменту дајем свој максимум, на сцени и иза ње. Потрудићу се да захвално носим ову награду кроз даље, надам се, успешне авантуре и да напредујем у што више аспеката свакодневно.

Који су највећи изазови са којима сте се суочили током своје каријере, и како сте их превазишли? Ко или шта вас највише инспирише у вашем уметничком раду?

Каријера сваког уметника има успоне и падове. Мени је кроз одрастање вероватно најтеже било да нађем пријатеље са којима се разумем у потпуности, што је, причајући са мноштвом младих уметника широм света, потешкоћа већини младих у овом послу. Једноставно, мени се живот већински врти око виолине. Још од раног детињства, изостанци са наставе у школи због виолине су просто били нејасни мојим другарима из разреда, што у потпуности разумем. Пре неколико година почела сам да стичем пријатеље широм света. Да, на жалост већински комуницирамо путем телефонских позива и порука, али заиста имам предивна пријатељства са младим људима (који живе јако сличан живот мени) и са којима свакодневно комуницирам. Од када сам уписала Академију Уметности у Новом Саду, стекла сам и пријатеље у граду/држави. Једноставно, кроз време се и тај проблем социјализације у потпуности решио. У мом уметничком раду највише ме инспирише искрена љубав према виолини, музици и генерално животу. Мислим да ако радим оно што ме чини најсрећнијом, односно да свирам и наступам, а да и други могу да буду емотивно дотакнути и уживају у музици коју стварам, нема ништа лепше за мене. Као уметник сматрам да је моја улога на сцени веома слична приповедачу. Треба да испричам причу коју је композитор представио у делу које свирам, а опет да је изнесем на свој начин. Када слушаоци осете емоције кроз моју интерпретацију неког дела, за мене је то највећи успех.

Које су ваше дугорочне амбиције?

Мој сан је да свирам у великим салама широм света, стичем нова искуства и усрећујем људе својим уметничким стваралаштвом. Надам се да ћу се остварити као солиста, али бих у неком моменту такође волела и да предајем. Желим да будем та особа младим талентима што су за мене били моји професори. Једноставно, та идеја да даље поделим своје знање које ћу, надам се, стећи у будућности од професора и искуства на сцени, за мене је веома инспиративна. Такође бих волела да компонујем у слободно време. У протеклих пар месеци сам почела релативно често да компонујем и то гледам као неки вид терапије кроз стваралаштво. Када имам тежак дан или када сам под стресом, компоновање одједном доведе мој ум у стање спокоја и мирноће.

У окивиру отварања седмог Калеидоскопа културе, у Новом Саду ћете одржати концерт под ведрим небом, на некадашњем главном шеталишту Новосађана. Шта очекујете од овог концерта и шта припремате за новосадску публику на Корзу?

Овај концерт је пре свега изразито значајан моменат у мојој досадашњој каријери. Мислим да када би мала Лана, веран фан Калеидоскопа културе, чула да ускоро отварам овај програм, била би у једном великом стању шока али исто тако била би и веома поносна. Од овог концерта очекујем нове предивне успомене, нова знање кроз припреме и рад са маестром Максимилианом Хаберштоком и Војвођанским Симфонијским Оркестром и једноставно концерт из снова за који нисам ни сањала да ћу имати привилегију да се оствари у скорије време. За новосадску публику на Корзоу, припремила сам Концерт за Виолину и оркестар број 1 у фис молу од Хенрика Вјењавског. Овај концерт се не виђа често на светској, а нарочито на нашој сцени, тако да се заиста радујем да га представим публици која можда није претерано упозната са концертом. Ово је један од технички најзахтевнијих концерата за виолину, али је заиста божанствен и изразито романтичан. Вјењавски га је писао са свега седамнаест година што је заиста шокантно с обзиром на количину емотивне зрелости провучене кроз изразито тешке техничке делове који се само ређају један за другим.

Како видите значај овог догађаја у промовисању културе и уметности у Србији?

Калеидоскоп културе већ годинама, у Србији, промовише културу и уметност. Сматрам да је овај петонедељни програм сјајна прилика да се публика упозна са изузетно разноврсним, интересантним и врхунским програмима. Већ седму годину у Нови Сад доводи светске звезде, представљајући у исто време и великане српске културе, а пружајући прилику младим уметницима, јача локалну и националну сцену. Заиста ми је неизмерна част и свесрдно сам захвална за указано поверење и ову невероватну прилику. Даћу све од себе да се  максимално спремим и да публика ужива у мом, односно нашем наступу!

Партнер Калеидоскопа културе је Ерсте Банка. #verujusebe

Ауторка: Марина Марић

Фото: приватна архива